Неважливий час

Ми так часто хочемо, щоб час йшов швидше. Щоб скоріше прийшла п’ятниця, щоб почалася відпустка, щоб настала весна. «Ось тоді-то й буде добре! — говоримо ми. — Зараз це все дурниця, це не життя, а напівжиття, ну а ось коли…». Ми хочемо “зжмакати” час, що залишається до якоїсь умовноï межi, щоб він вже швидше минув. Галопом. На прискореному перемотуванні. Ми не насолоджуємося “неважливим” часом, не живемо в ньому, не смакуємо його.
FridayА потім ми озираємося назад і журимося: «Ось вже рік, два, п’ять минули, а я й не відчув. Чому ж час так швидко летить?» — щиро дивуємося ми.

Так, може, він і тому так швидко летить, що ми його не цінуємо. Не цінуємо унікальні дні й хвилини, які вже ніколи не повторяться. Не цінуємо звичайний огидний осінній вечір, який вже ніколи не повернеться. Не цінуємо сірий похмурий ранок понеділка, якого вже не буде ніколи. Чуєте — ніколи.

Дух Рождества

В моём селе есть прекрасная традиция. В течение почти всего декабря, с 1-го по 24-е, люди ходят друг к другу в гости. Перед Первым Адвентом жителям рассылается календарь, в котором отмечено, какой дом и какая семья сегодня приглашает к себе односельчан. На улице перед этим домом накрываются столы, зажигаются огни, кто-то добавляет рождественские украшения. С 19:00 любой желающий может прийти к дому, на котором горит гирляндой сегодняшнее число, угоститься супом, раклетой, сосисками, глинтвейном, вином и сладостями.

И главное — пообщаться.

Отрывок из адвентовского календаря.

Не важно, знаком ты с хозяевами или нет. Если не знаком, то как раз и познакомишься — тебе будут рады и хозяева, и гости. Если задашься целью обойти все дома, то за месяц перезнакомишься с половиной деревни. И сэкономишь на ужинах. Всё это бесплатно: часть расходов берёт на себя сельсовет, а часть — сами хозяева.

Шутки, смех, спонтанные разговоры с обжигающим глинтвейном в руке: “Не видел вас раньше. А вы где живёте? — А сразу за яблочным садом. — Так вы Лёфеврам соседи будете? — Да, следующий дом. — Где раньше Штюрцеры жили? — Точно. — И что, не очень Лёфевры шумные? — О, нет, что вы, мы гораздо хуже. — Ха-ха-ха!”.

В некоторые вечера выставляются не жители, а юрлица: мэрия, школа, культурный центр, детский сад. Религиозной составляющей ноль — ни кюре, ни костёл отношения к адвентовским ужинам под открытым небом не имеют.

Если и существует “дух Рождества”, о котором все так любят говорить, то он как раз и проявляется в таком общении с людьми, которых ты узнаешь, с которыми потом будешь здороваться на улице. А вовсе не в сумасшедшем беге по шопинг-центрам и не в съедании чего-то положенного за рождественским столом.

Applikacionizam

Svi žele da instaliram njihove applikacije: IKEA, Amazon, Migros, Figaro. “Je bolje u applikacii” — kažu.

Better in the app

Разумјем, за што продуценти то желе — они анализирају моје понашање у мрежи, они добивају контролу мојег трафика, они добивају прилику да отпремају ми узнемирујуће мангупске нотификације у два сата уноћи, але најприје свакe стварa они вежу ме до себе.

Ale što s toga dobivam ja? Ništa. Udobnost? Ne — u svakoj applikacji je svoja vlastita navigacija i interface. Brzinu? Ne — ona taka sama što i u browseru. Što još? A ništa ja ne dobivam s applikacijama. 95% applikacije — to su mali internet-browseri ograničani samo jednim resursom. 100% njihovih “posebnih prilika” — ja ih mogu lako imati sa savremenom browserom na savremenom smartfonu ili desktopu, gdje ja radim što hoću i kako hoću. Dosta imati Safari/Chrome/Opera. 

Uber, GPS, VLC, WhatsApp — то jе нешто друго, што се не може радити без засебне аппликациjе, але инсталирати примитивну аппликацију Figaro да читам текст који слободно могу да читам на figaro.fr с моjим обичним браузером — то је пуни идиотизам.

Her Majesty the Speed

«  Stopped by a policeman for exceeding the speed limit, Moshe Dayan says with a wry smile: “I have only one eye. What do you want me to watch: the speedometer or the road?” »

I used to be a good driver

A good driver is an attentive driver. A driver who is watching out, at all times. And I used to be one of those good drivers. My cornerstone principle was 360°×100%: watch the road, monitor the situation around my car every second, anticipate bad surprises and leave enough room for correcting my own and others’ mistakes. I was always adjusting my speed according to the real-time circumstances, not theoretical prescriptions invented by a bureaucrat in an office.

My first ±18 years of driving in the 360°×100% mode proved efficient and safe. I never looked at my speedometer during these 18 years, I was watching the road instead. I could be probably driving 32 km/h instead of the allowed 50 in a street of Namur if I deemed 32 the adequate speed. I could be probably driving 134 km/h instead of the allowed 120 when I was alone on the illuminated motorway in the middle of the Ardennes — maybe yes, maybe no, I don’t know. I never ever diverted my attention away from the road. As a result, during these 18 years of road-focused driving I have never had any radar flash, any fine, any warning, any problem in any country on any type of road — it means that my speed was always adequate, just naturally.

Continue reading

Izgubio sam Francusku

« Ne možemo dozvoliti da izlječenje bude gore od samog problema »
— Donald Trump, Predsjednik SAD, govoreći o koronavirusu, 23. ožujka 2020

Прољетос изолациjа jе присутна у ± свакој земљи. У Швајцарскоj стратегија је “дјеломична кућна карантена” — врло лака форма смањења контакта.

Izlaziti iz kuće (iz bilo kojeg razloga) je dopušteno, ale u malim skupinama: ne više od pet osoba zajedno. Možemo da hodimo do posla, da šetamo gdje želimo, da posećujemo prijatelje i obitelj — ne treba nam za ovo ni tiskana, ni nikog drugog dozvola. Nismo u Francuskoj, nismo u Italiji. Smo slobodni.

Овако изгледа “дjеломична кућна карантена”

Неки ко желе носе маске, але мало jе таквих. Шваjцарска влада официално каже, што маске и рукавице нису потребне за здрави људи, само за болесни. Многе људи дођу у село, у женевску околину, да шетаjу с породицом и пријатељима — посебно у лиjепо вриjеме. Сви се поздрављају на пољима и у шумама — људи cу постали љубазни више од тог, као су били приjе коронавируса. Уопште — људи у Швайцарскоj су сретни, што имамо само мало дjеломично, а не пуно затварање у кућама. Continue reading

Il lusso di essere libero

Il mio istruttore di tennis, un trentenne francese, non ha uno smartphone. Del tutto. È una scelta intenzionale. Passa tutta la giornata nel club e, si pensa, dovrebbe averne uno (fissare un appuntamento su iCal, ricevere un messaggio su WhatsApp da un’allievo in ritardo, leggere notizie al pranzo, prendere e condividere una foto,..), ma non ce l’ha. Resta raggiungibile con il suo cellulare semplice per chiamate e SMS — che altro? A casa ha e-mail e internet, ma fuori no, solo un cellulare bi base.
simple_phone

Anche non è presente sulle reti sociali, da nessuna parte. Invece, vive la vera vita e apparentemente la gode interamente: comunica con la gente in modo reale, prova vere emozioni umane e non si lamenta.

Si direbbe: con un lavoro socio-centrico per eccellenza è naturale per lui essere online. Ma no. Va perfettamente bene senza. La persona è libera dai “likes” e dalla pressione sociale. Confermo con molto rispetto: essere giovane e vivere nel mondo reale è ancora possibile nel 2017.

Nog een (onverwachte) supporter meer


Mijn dochter is onverwachts een supporter geworden. Ze kent geen enkele speler en ook geen spelregels. Ze heeft geen match in haar leven gezien. Thuis spreken we nooit over voetbal. Maar ze heeft op haar eigen initiatief een Belgische vlag op haar balkon aangebonden en ze volgt de uitkomsten van de Rode Duivels op internet, de dag na de match, alsof het voetbal een soort kansspel was.